Аутори

Српкиња која се златним словима уписала у историју немачке науке

Аутор:

Јованка Бончић

Ако је 19. век био доба када се српски народ борио за слободу, независност, национални и културни идентитет, онда је 20. век, a нарочито његов почетак, био обележен борбом српских жена за еманципацију, пре свега борбом за право на образовање како би и оне могле да дају свој допринос развоју српског друштва. Чини се да се та борба, иако под стегама вишевековног традиционалног, оријенталног начина живота, посве исплатила. Српска историја али и историја српске културе, науке и просвете сведочи о бројним храбрим женама које су крчиле пут садашњим генерацијама жена када је у питању интелектуални, те научни рад. Можда је преломни тренутак била управо година када је Велика школа проглашена Универзитетом. Тада су многе Српкиње, угледајући се на своје мушке колеге, усниле сан да једнога дана постану факултетски образоване. Многе од њих су у томе и успеле, а многе су отишле чак и корак даље.

 

Када је те 1905. године, млада Нишлијка Јованка Бончић, и званично постала студенткиња Архитектонског факултета Велике школе (која је баш те године проглашена Универзитетом), није ни сањала да ће њено име бити златним словима уписано у историју немачке просвете и науке. У годинама које су уследиле, ова Српкиња предана науци, посебно архитектури, постигла је успех који је прославио њено име и пронео добар глас о Србији и српским ученим женама. Постала је прва жена која је у историји Немачке стекла диплому инжењера! Уз Јелисавету Начић, Ангелину Нешић и Видосаву Николић, (рођену Миловановић), Јованка Бончић се сврстала у ред српских жена које су стекле диплому архитекте а чији је архитектонски опус био обиман и значајан, уз веома препознатљив градитељски стил. Година 2017. протећи ће у знаку јубилеја ̶ 130 година од рођења ове знамените Српкиње као подсећање на њен научни успех и најзначајнија архитектонска дела која је свом роду оставила у аманет.

 

Јованка Бончић, рођена је 22. јуна 1887. године у Нишу. Њен отац, Михаило Бончић био је адвокат а потом и касациони судија. Још као девојчица, често је мењала место боравка, пре свега због очевог професионалног ангажмана. Прва три разреда основне школе, Јованка Бончић завршила је у Пожаревцу да би своје школовање наставила у Врању где јој је отац био председник Окружног суда. Матурирала је у Трећој мушкој гимназији у Београду након чега се уписала на Архитектонски факултет Велике школе.

 

На насловници берлинских новина немачки дипломци и једна Српкиња

 

Насловна страна немачког часописа "Berliner Illustrirte Zeitung"

Насловна страна немачког часописа “Berliner Illustrirte Zeitung”

 

Четири године након уписа на студије, тачније 1909. године, Јованка Бончић одлази у Немачку, у град Дармштат на даље школовање. То је свакако био преломни тренутак у њеној стручној и научној каријери. За време боравка у Немачкој, Јованка Бончић је већ била стипендиста Министарства грађевине у ком ће се по повратку са студија и запослити. Студије на Вишој техничкој школи у Дармштату успешно је завршила 1913. године када је стекла диплому инжењера и то као прва жена у историји Немачке!

 

О овом несвакидашњем успеху Јованке Бончић, писала је и немачка штампа. Посебно је занимљива насловна страна берлинског часописа „Илустроване новине” (Illustrirte Zeitung) на којој се налази група дипломираних студената а међу њима само једна жена и то Српкиња, Јованка Бончић. Ово је свакако био један од значајнијих тренутака у врло узбудљивом животу ове чудесне жене.

 

Други, ништа мање значајан тренутак, догодио се 5. фебруара 1914. године када се Јованка Бончић удала за Украјинца Андреја Катеринића који је такође био архитекта. Јованка и Андреј су се упознали у Немачкој али су потом отишли у Беч а из Беча у Русију где су се и венчали. Од самог почетка заједничког живота, Катеринићи су се често селили из једног у други град. Тако су између осталог живели и у Петрограду, Риги, Москви, Кијеву… Политичка превирања у Русији су их натерала да напусте земљу и да се врате у Југославију. Прво се вратила Јованка и то 1922. године са своја два сина, док се Андреј вратио годину дана касније са њиховим најстаријим сином.

 

Долазак у Југославију, истовремено је означио и велики повратак Јованке Бончић на српску архитектонску сцену. Одмах по повратку у земљу, она се у потпуности посветила пројектовању зграда које и дан данас красе српску престоницу али и градове ван Београда и Србије.

 

Зграде Учитељског и Ветеринарског факултета као аманет Јованке Бончић

 

Као чланица Клуба архитеката, заједно са још неким својим колегама, Јованка Бончић је радила на реконструкцији дела дома „Анкера” који се налази у Балканској улици у Београду. Потом је учествовала у раду на пројектовању зграде Правног факултета која данас има статус споменика културе а чији је главни архитекта био Петар Бајаловић. Осим на овом пројекту, Јованка Бончић је радила и на пројектовању објеката ван Београда. Радила је на пројектовању болнице у Деспотовцу и гимназије у Смедереву, али и на неколико зграда основних школа у Србији. Ипак, њена најзначајнија архитектонска дела су зграда Учитељског факултета (некада зграда Женске учитељске школе краљице Марије) која се налази у улици Народног фронта бр. 43, а коју је пројектовала у периоду од 1933. до 1935. године, као и зграда Ветеринарског факултета у улици Булевар ЈНА бр. 18 коју је пројектовала у периоду од 1939. до 1947.

 

Ветеринарски факултет Универзитета у Београду

Ветеринарски факултет Универзитета у Београду

 

Зграда данашњег Учитељског факултета поседује одлике умереног академизма, пројектована је тако да има основу ћириличног слова „Г”. Како се налази на углу двеју улица, тако се једно њено крило налази у улици Народног фронта а друго крило у Добрињској улици. За разлику од Учитељског факултета, зграда Ветеринарског факултета коју је такође пројектовала Јованка Бончић Катеринић, у потпуности је ослобођена утицаја академизма. Грађевина има основу ћириличног слова „Ш” и њена фасада је лишена декоративне пластике и уопште наглашених декоративних елемената. Ово је један од показатеља да је Јованка Бончић као архитекта прибегавала архитектури једноставних форми.

 

Учитељски факултет Универзитета у Београду

Учитељски факултет Универзитета у Београду

 

Ова дама српске архитектуре пројектовала је и Бањску дворану односно Кур-салон (на немачком Kursaal) која представља најрепрезентативнији објекат у Бањи Ковиљачи. Ова Бањска дворана, свечано је отворена 1932. године. У овом периоду, Јованка Бончић, у Бањи Ковиљачи израдила је и пројекат за Блатно купатило. Изградња овог објекта, започета је пре Првог светског рата, а довршена почетком четврте деценије прошлог века. Осврт на градитељски и архитектонски опус Јованке Бончић је свакако и осврт на српско архитектонско наслеђе периода међуратне архтектуре, те је самим тим значајно за истраживање.

 

Жена која је пројектовала Бански двор

 

Посебно занимљиво архитектонско дело Јованке Бончић Катеринић јесте Бански двор у Бањалуци. На том пројекту је радила заједно са колегама Јованом Ранковићем и Анђом Павловић. Радила је на пројектовању два објекта: Банског двора и Банске управе. Ради се о репрезентативној и монументалној архитектонској грађевини која је служила као седиште бана Врбаске бановине Краљевине Југославије. На самој згради доминира ренесансни утицај и академски класицизам, а присутни су и елементи средњовековне архитектуре, као и фолклорни елементи Балканског полуострва. Првобитна замисао која је и објављена у конкурсу за идејно решење овог објекта била је да Бански двор и његова архитектура „…буде украс града с обзиром на постојећу православну цркву и да фасаде буду обрађене у чистом стилу монументалне архитектуре…”

 

Бански двор у Бањалуци

Бански двор у Бањалуци

 

Током Другог светског рата, унутрашњост ове зграде је потпуно уништена а скупоцени предмети, намештај, слике и друге драгоцености су нажалост, неповратно изгубљени. Године 1998. Бански двор званично постаје Културни центар Бански двор.

 

Трагична смрт Јованке Бончић

 

Једна награда коју додељује Универзитет у Дармштату, као и једна улица у студентском кампусу носе њено име. Од пре две године награда “Јованка Бончић” додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке.

Током Другог светског рата, већ у познијој животној доби, Јованка Бончић, била је ангажована на мањим градитељским пројектима. Током 1944. године отпутовала је у Петровац на Млави где је изводила мање архитектонске радове. Ту је сачекала и крај рата након чега се вратила у Београд, на дужност у Министарству грађевина са које је и отишла у пензију. За свој дугогодишњи предани рад, 1928. године је одликована Орденом Св. Саве Петог реда а десет година касније и орденом Југословенске круне Петог реда. И поред тога што је по свему била изузетна, што је марљиво радила на развоју српске архитектуре у међуратном периоду, животни крај Јованке Бончић Катеринић, није био толико славан и показује сву трагичност њеног усуда изузетне жене. Наиме, 1966. године, Јованка Бончић је умрла у свом стану, након пожара који је сама изазвала, заспавши са неугашеном цигаретом.

 

Данас, многи и не знају ко је била Јованка Бончић. У Србији је, свакако, мало оних којима је познато њено име. Али, у Немачкој, на помен њеног имена сви се поклоне. Тако је Јованка Бончић личност од значаја у Дармштату, немачком “граду науке”. То потврђује и чињеница да једна награда коју додељује Универзитет у Дармштату, као и једна улица у студентском кампусу носе њено име. Од пре две године награда “Јованка Бончић” додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке. Нажалост, у Нишу али и у другим деловима Србије, она још није добила ниједно спомен обележје.