Аутори

Принц српског неба

Аутор:

 

Усред Другог светског рата, 1942. године, над Средоземним морем у ознакама две зараћене стране, фашистичке Италије и савезничке Велике Британије, летела су два идентична авиона, подржавајући матичне армаде, које су доле на узбурканим таласима Медитерана водиле рат до истребљења. Оба авиона била су произведена три године раније, почетком 1939. године, у фабрици „Рогожарски“ у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији.

 

Модел је имао југословенску ознаку SIM-XIV: слова у ознаци односила су се на иницијале бриљантног младог конструктора који је направио ту летелицу – Симу Милутиновића. Тај „аероплан“ који је носио његово име у ознаци био је један од неколико различитих авиона које је пред рат пројектовао Милутиновић, једна од најбриљантнијих ваздухопловних личности које је ова средина изнедрила у својој дугој и пребогатој летачкој традицији.

 

Авион SIM-XIV био је круна његових напора и врхунац плодне каријере. Ипак, авион је, као уосталом и читава тадашња земља, Краљевина Југославија, имао злосрећну судбину: од читаве серије која је била произведена за војску, односно морнарицу, из базе у Боки Которској априла 1941. године, након почетног отпора агресору, посаде SIM-ова су по слому државе кренуле у прелет ка Африци где ће у саставу савезничке британске војске наставити борбу против фашизма и нацизма.

Авион "SIM XIV"

Авион “SIM XIV”

 

До афричке обале стигла је свега једна посада са летелицом, док други храбри пилоти нису били те среће, оставши развејани на том неизвесном и опасном лету. Други део авиона на Јадрану заробили су Италијани и, искрено заинтересовани квалитетом југословенске „машине“, пребацили их на своју обалу да их тамо укључе у своје ратне напоре.

 

Сима Милутиновић, дотадашњи конструктор већ овенчан славом и пословним успехом, остаје у свом дому у Београду да искуси тешку судбину живота под окупацијом. Тескобу су покушали да му олакшају нови господари живота и смрти, припадници нацистичког и квислиншког апарата, нудећи му да своје огромно знање и врхунски таленат стави у њихову службу. Пркосни и поносни Херцеговац то одбија и остаје да са муком преживљава четири године, дочекавши тако светлог образа слободу октобра 1944. године.

 

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЛЕТЕЊУ    

 

Прича о Сими Милутиновићу, рођеном 1899. у Мостару, у саставу тадашње Аустроугарске монархије, каснијем инжењеру и професору Машинског факултета у Београду, и најплоднијем југословенском конструктору авиона, почиње оног дана 1922. године када са студија на Техничком факултету Универзитета у Београду прелази на Политехнику у Берлину, где учи општу машинску технику и специјализује се у ваздухопловној струци.

Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, одувек предводила комплетан развој једне земље, последично подстичући све њене привредне капацитете. Развијајући домаће ваздухопловство, високо је подигао технолошку културу тадашње земље, којој је било животно потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем.

Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Ту открива своју пасију звану летење, а околности те епохе му у томе само помажу: авион је још увек нова справа која је своју светску премијеру и популарност стекла у тек окончаном Првом светском рату. Авион тог доба доживљава напредак готово видљив голим оком, под дејством свакодневних техничких открића и могућности које се убрзано примењују на летелице.

 

Сима Милутиновић извесно време по завршетку школовања проводи радећи у немачкој авио-индустрији али, с обзиром на степен безнађа и нестабилности који је владао у тој земљи након тоталног пораза у Првом светском рату, одлучује да пређе у Француску, земљу победницу, чија се авијација и пратећи ниво техничког знања у том тренутку налази на апсолутном светском врху.

 

Током неколико година, пословни ангажман ће га водити кроз најчувеније тадашње фабрике авиона у којима ће стећи пресудно искуство и усавршити таленат до тачке од које ће кренути да се упише у домаћу историју великих људи. Сима Милутиновић ради у фабрикама „Блерио“, „Ханриот“, „Брегует“, „Потез“ и чак стиже да кратко време проведе и у фабрици авионских мотора „Салмсон“.

Сима Милутиновић, авион

 

По повратку у земљу, запошљава се у новој фабрици „Икарус“ у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона „Потез 25“ по француској лиценци. Захваљујући искуству и знању постаје „шеф фабрикације“, да би недуго затим добио и захтевну позицију фабричког конструктора.

 

У погону исте фабрике у оближњем Новом Саду у то време се већ пројектују и граде хидроавиони аутентичне конструкције за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Конструктор Милутиновић бива пребачен у Нови Сад, где је са немачким инжењером Јосифом Миклом сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви соко“.

 

ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ

 

Почетком тридесетих, у време нагле индустријске експанзије која се прелила и на тадашњу земљу, Милутиновић одлучује да напусти фабрику „Икарус“ и крене да самостално развија и производи сопствене пројекте. Први је био лаки авион који добија (касније фамозну) ознаку на основу иницијала: SIM-II. Авион бива склопљен у сопственој режији уз финансијску помоћ породице и банкарског кредита од којег је купио мотор немачке фирме Сименс.

 

На пољани тадашњег „Земунског аеродрома“, на данашњој локацији београдског пословног центра „Ерпорт сити“, 29. маја 1930. године, по први пут полеће авион Милутиновићеве самосталне конструкције, назван по њему.

До краја каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона. Један његов авион у току Другог светског рата борио се за обе зараћене стране, британску и италијанску.

Војно ваздухопловство, у коме су доминирали лични интереси и тајни пословни аранжмани, није одобрило серијску производњу авиона непознатог домаћег конструктора, али је, суочено са његовим очитим вредностима, откупило прототип који је одмах предат Удружењу резервних авијатичара, односно краљевском Аероклубу, на коришћење.

 

У време када се појавио, овај авион био је напредан и конструкторски храбар, најављујући звезду у успону и велики таленат: Симу Милутиновића. Стручној јавности није требало много да схвати да пред собом има прилично перспективног конструктора авиона.

 

Наредне године појављује се нови прототип, назван SIM-VIII, сличан претходном моделу али далеко технички унапређен: био је лакши, бржи и бољи за управљање. Сима Милутиновић показује да, поред конструисања летелица, изванредно влада и технологијама њихове производње.

“SIM XIV”

 

Свој таленат убрзо увезује са другим перспективним пројектантима, показујући да нимало није оптерећен блиставим похвалама и пратећом сујетом која је могла да се јави: у маниру неуобичајеном за то време и место, са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком и веома успешном пројекту авиона „PVT“.

 

ЗЛАТНО ДОБА

 

Од 1935. па све до напада Трећег рајха на Југославију 6. априла 1941. године, Сима Милутиновић се враћа у корпоративни свет: налази се на високој позицији у „Првој српској фабрици аероплана Рогожарски“ као шеф конструкционог бироа и руководилац производне линије.

 

Овај период био је најплоднији у његовом раду: у току само шест година, Милутиновић је пројектовао 11 типова авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Конструисао је моделе за готово све врсте потреба – од једномоторних школских авиона, двомоторних лаких бомбардера, до хидроавиона. У исто време, са његовог пројектантског стола излазе производни нацрти за чак 12 модела елиса којима су у то време били покретани авиони. За Симу Милутиновића се у то време говорило да у сваком тренутку у раду има најмање три авиона: један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други у производњи, а трећи већ на испитивању на аеродрому.

 

Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, као и велики траг који је оставио у домаћем друштву, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, и тада, као и у каснијим епохама, одувек предњачила у комплетном развоју једне земље и последично подстицала све њене привредне капацитете.

 

Развијајући брзим корацима српско и југословенско ваздухопловство, и као менаџер продукцијских погона и као конструктор, Милутиновић високо подиже целокупну технолошку културу тадашње земље, уводећи неке од најсавременијих метода производње у средину којој је очајнички било потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем.

Икарус 214

 

Успевајући да убрзано развија и гради све модерније авионе, Сима Милутиновић, праћен неколицином домаћих конструктора, ојачава домаћу авио-индустрију до тог нивоа да крајем тридесетих година она може да без проблема прихвати лиценцну производњу најбољих војних летелица које је свет познавао, и то подједнако успешно, британског, немачког и италијанског порекла. Упоређено са данашњом перспективом, то достигнуће делује као немогућ и истовремено фантастичан задатак који је био реализован.

 

УСПЕСИ И У НОВОЈ ПОСЛЕРАТНОЈ АТМОСФЕРИ 

 

По окупацији земље, матична Милутиновићева фабрика „Рогожарски“ бива стављена у погон за потребе немачке ратне индустрије. Ипак, поносити патриота из Мостара одбио је да даље ради за непријатеље. Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. године, нове партизанске власти га ангажују да се хитно врати у фабрику и управља поправкама ратних авиона совјетске црвене армије и новоформираног Југословенског ратног ваздухопловства који су нападали немачке положаје на оближњем Сремском фронту.

 

После рата наставља професуру на Машинском факултету у Београду, али и конструисање летелица. До краја радне каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона.

 

Од 1946. године на Машинском факултету је са својим колегама поставио основе савремене наставе, омогућивши тако образовање кадрова неопходних за развој не само домаћег ваздухопловства већ и читаве индустрије. С обзиром на свој раскошни таленат и пребогато радно искуство, предавао је чак и стручне предмете који су били ван уско ваздухопловне струке: „Машине алатке“, „Механичка технологија“ и „Испитивање материјала“.

 

Као декан Машинског факултета изузетно је допринео побољшању наставе формирањем и опремањем лабораторија у оквиру факултета. До одласка у пензију 1970. године, на Ваздухопловном одсеку дипломирало је 420 његових студената и 70 слушалаца на Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову. Написао је универзитетски уџбеник „Конструкција авиона“ у време када је таква литература била оскудна и у развијеним земљама.

 

Тихи геније, принц домаћег неба, преминуо је у Београду у дубокој старости 1981. године као истински великан кога је, нажалост, како је време све више пролазило, запамтила само историја уског стручног круга. Ипак, на срећу, у увек широком и бројном кругу „обичних“ ентузијаста загледаних у лет металних птица, имена Симе Милутиновића и његових летелица и даље поуздано стоје на пиједесталу славних који је тако вредно заслужио.