Аутори

Отац српског театра

Аутор:

За име Јоакима Вујића углавном се везује прегалништво у области позоришне уметности, но живот једног од најплоднијих српских књижевника био је далеко узбудљивији и далеко више од позоришне игре.

 

У 2017. години обележавају се два значајна јубилеја  ̶  245 година од рођења и 170 година од смрти Јоакима Вујића  ̶  оца српског театра.

Јоаким Вујић (1772 – 1847) (Фотографија Димитрија Аврамовића / Википедија)

 

Јоаким Вујић рођен је 1772. године у Баји, од оца Григорија и мајке Јевре. Његови преци настанили су се у Баји бежећи од Турака.

 

Већ у раној младости, његов живот обележила су путовања и учење страних језика који су му омогићили да прошири видике, али и да се једно време издржава радећи као професор. Школовао се у родној Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и некадашњем Пожуну, а данашњој престоници Словачке, Братислави.

Град Пожун на цртежу из 1787. године (Фото: Википедија)

 

У време када је живео Јоаким Вујић, Пожун је био једно од културних средишта средње Европе. Може се претпоставити да је боравак у овом, тада аустроугарском граду у коме је изучио права, Јоакиму Вујићу донело извесно културно просветљење.

 

Управо у овом граду почео је да посећује и позоришне представе и да се полако заљубљује у чудесни свет театра.

 

Напуштајући овај град, Јоаким Вујић је забележио: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.

 

Јоаким Вујић као пустолов

 

Јоаким Вујић се 1795. године у Бечу сусрео са великим српским просветитељем и интелектуалцем онога доба Доситејом Обрадовићем. Након тог сусрета, потпуно занесен просветитељским идејама, одлучио је да се отисне на пут. Пре одласка на пут, Јоаким Вујић се кратко задржао у Загребу и Карловцу, а потом се вратио у Бају како би сахранио родитеље.

 

Своје путешествије започео је након што се упутио у Трст, почетком 19. века. У Трст је стигао на Покладе 1801. године где је радио као учитељ. Увек жељан новог знања, Вујић је свој боравак у Трсту искористио и да стекне нова знања, пре свега учећи нове језике.

 

У Трсту је упознао три значајне личности: Вићентија Ракића, писца драмских дела и преводиоца, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца, Бокеља Антонија Антуна Квекића у чију кућу је по препоруци био примљен по доласку у Трст.

Вићентије Ракић (1750 – 1818) (Фото: Каталог изложбе, аутор Јасна Карталовић, БМС)

 

Из Вујићеве аутобиографије „Животописанија“ објављене 1833. године сазнајемо да је напустио учитељски посао и да се отиснуо на пут, у авантуре достојне правог пустолова. Према сопственим записима, Вујић је путовао по Италији где је ступио на један брод као писар. Тако је посетио Мореју (Пелопонез), Малу Азију, Цариград, Крим, Солун, Египат…

 

Бројне су авантуре у којима се Вујић обрео: од хватања крокодила на Нилу, до битке са бродом неких турских гусара. Да све не остане баш тако идеално и бајковито, потрудио се неколико деценија касније чувени историчар књижевности и професор универзитета Павле Поповић који је помно изучавао књижевно дело Јоакима Вујића.

 

У његовој аутобиографији „Животописанија“ пронашао је низ нелогичности због чега је оспорио све Вујићеве пустоловине и морске авантуре. Његове сумње су се још више продубиле након проналаска неких Вујићевих писама из Трста и Земуна, датираних баш у оно време када је према Вујићевим записима он увелико био на неком од својих чудесних путовања.

 

Павле Поповић је тако утврдио да бајковите пустоловине Јоакима Вујића нису могле да се одиграју, о чему и пише у једном чланку из 1935. године, када и закљујучује да се Јоаким Вујић никада није ни отиснуо на велика мора, већ је једноставно као сваки добар и маштовит писац желео себи да припише авантуре које би свакако занимале читаоце, а његовим књигама обезбедиле већу читаност. Ако би се Поповићеви наводи испоставили као тачно, онда би се можда Јоаким Вујић могао назвати и пиониром српског ПР-а и маркетинга?!

 

Оно што је пак засигурно јесте да се након повратка у Трст, Јоаким Вујић упутио у Пешту ради штампања своје књиге, а потом и у Земун где је радио као учитељ у периоду од 1806. до 1809. године.

 

У Земуну је чак завршио и у затвору након што је био осумњичен да је у револуционарној вези са Доситејом и Наполеоном. Но Јоаким Вујић ни време проведено у затвору није протраћио узалуд, већ је настојао да и у тим околностима буде креативан.

 

У истражном затвору у коме је провео пола године превео је чак две књиге, од којих је једна превод књиге „Робинзон Крусо“ Данијела Дефоа. Занимљиво је да је управо у граду у коме је био притворен, дакле у Земуну и то на црквеном дому, постављена спомен-плоча која је свечано откривена 2010. године, а коју су му подигли захвални грађани.

Спомен-плоча Јоакиму Вујићу у Земуну (Фото: Википедија)

 

Књажеско-сербски театар

 
У првој половини 19. века, када је интензивирана борба за независност те када су постављани темељи културног живота у Србији, основан је Књажеско-србски театар у Крагујевцу. Хатишерифом од 1830. и 1833. године Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе.

 

Како је град Крагујевац у то време био престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, сасвим је било логично да се баш у овом граду оснују или утемеље државне институције као што су:

Књажеско-сербска типографија,

Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића,

Гимназија (1833. године),

Књажеско-сербски театар (1835. године),

Књажеско-сербска банда коју оснива Јозеф Шлезингер,

Лицеум Књажества Сербског (1838. године),

музеј, библиотека, галерија слика,

Суд крагујевачки (1820. године),

болница и прва апотека (1822. године).

 

То је условило долазак учених Срба из Војводине који ће у Крагујевцу започети пионирски рад на културно-просветном пољу. Књажеско-сербски театар званично је почео са радом 1835. године и опстао је све до данас.

Данашњи изглед Књажевско-српског театра у Крагујевцу   (Фото: Википедија)

 

Вујић је у Крагујевац дошао у јесен 1834. године и то на позив Кнеза Милоша. Јоаким Вујић је већ тада важио за човека великог позоришног искуства те познаваоца обимног позоришног репертоара.

 

Указом кнеза Милоша, постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта. Књажеско-сербски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије, имао је бину, ложе и партер.

 

Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије.

 

Прве представе новооснованог театра одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године. Том приликом приказани су Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер, такође значајна личност српског културног препорода.

 

За три дана изведене су четири представе: „Фернандо и Јарика“, „Ла Перуз“, „Бедни стихотворац“ и „Бегунац“. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања.

Споменик Јоакиму Вујићу у близини театра                         (Фото: Википедија)

 

На Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године Јоаким Вујић  приказао је свој позоришни комад „Фернандо и Јарика“, према делу Карла Екартсхаузена.

 

Након што је 1836. године Књажеско-сербски театар престао са радом, његову позоришну традицију наставља Атанасије Николић након обнове театра у јесен 1840. године.

 

Театар приказује комаде које је писао, режирао и у којима је био један од глумаца Атанасије Николић. Са пресељењем престонице у Београд 1841, сели се и Театар који наставља рад у такозваном Театру на Ђумруку.

 

На сву срећу, традиција постојања овог театра није прекинута до данас.

Тако се на  Дан Театра, сваког 15. фебруара, најеминентнијим писцима, глумцима, редитељима, сценографима и композиторима, уручује „Статуета Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије), затим Прстен са ликом Јоакима Вујића који се додељује за изузетан допринос развоју театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству и Медаљон са ликом Јоакима Вујића који се додељује за помоћ при унапређењу рада театра и остваривање програмских циљева, као и промоцију позоришта у ширем региону.

Статуета “Јоаким Вујић”   (Фото: Књажевско-српски театар Крагујевац)

Прстен са ликом Јоакима Вујића (Фото: Књажевско-српски театар Крагујевац)

Аутор „Статуете Јоаким Вујић“ је академик и вајар Никола Кока Јанковић, (рођени Крагујевчанин) који је такође аутор и споменика Јоакиму Вујићу који је свечано откривен 1985. године, поводом прославе 150 година од оснивања позоришта у Крагујевцу и Србији.

 

Узбудљив животни пут оца српског театра и његов тужни крај

 

Јоаким Вујић је заиста имао богат и занимљив животни пут. Од учитеља, преко авантуристе, плодног књижевника и аутора бројних драмских и путописних дела, оснивача позоришта и великог културног прегалника до обичног човека који је живот скончао у беди.

 

Његово животно опредељење биле су књиге, позориште и учешће у стварању великих идеја. Није имао времена за лични живот нити му је тога много стало. Иако се у Сентандреји 1810. године оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, није био срећан. Брак из тог разлога није ни потрајао.

 

Његов немирни стваралачки дух одвео га је на сасвим другу страну. Исте године када је окончан његов брак, Вујић је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“. Занимљиво је да је Вујић први пут боравио у Београду 1823. године.

 

Свој рад у позоришту започео је још у првим деценијама 19. века и већ тада је скренуо пажњу на свој дар. Остаће забележено да је своју позоришну каријеру започео радом на припреми представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Ова представа била је веома добро прихваћена од публике, а сâм Вујић је за своје заслуге у култури 1813. године  добио признање од цара Франца I које му је уручено у пештанској Градској управи.

Јоаким Вујић                        (Фото: Википедија)

 

Јоаким Вујић умро је 1847. године у Београду, ишчекујући први повезани примерак своје књиге „Ирина и Филандар“. Сахрањен је у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду.

 

Иако му је нажалост гроб касније заметен, иза њега су остала вредна књижевна дела, једна велика позоришна институција у чијим креативним плодовима могу да уживају и данашње генерације и то управо захваљујући оцу српског театра, „славеносербском списатељу“ Јоакиму Вујићу!

 

Ана Стјеља