Аутори

„Нушић лесковачког краја“

Аутор:

Велики је број Срба Мојсијеве вере који су оставили трага у српској историји. Посебно су значајни они који су дали допринос култури и уметности, нарочито књижевности. Станислав Винавер, Данило Киш, Светлана Велмар Јанковић, само су нека од великих имена српске књижевности чије је порекло јеврејско.

 

Ипак, постоје и они Срби Мојсијеве вере који су оставили извесног трага у српској књижевности и култури, а чије име није толико познато садашњим генерацијама. Једна од тих заборављених личности је и сефардски Јеврејин, односно Лесковчанин, лекар и књижевник Жак Конфино који је због свог хумора прозван „Нушић лесковачког краја“.

Жак Конфино    (Фото: www.makabijada.com)

 

Усуд је хтео да се лекар и писац Жак Конфино роди исте године када и једини српски нобеловац Иво Андрић, и то 22. јуна 1892. године у Лесковцу, у занатлијској породици, од оца Бухора и мајке Кларе (Коен). Његови преци, сефардски Јевреји, у 15. веку су протерани из Шпаније, првобитно досељени у Цариград и Солун, а крајем 18. и почетком 19. века, у Лесковац.

 

Своје образовање, Жак Конфино је започео у родном Лесковцу где је 1902. године завршио основну школу, а 1906. године нижу гимназију. Након завршене ниже гимназије отишао је у Београд где је 1910. године завршио вишу гимназију. Студије медицине је започео у Бечу, али га је у даљем школовању омело избијање Првог светског рата. Управо у овом периоду, Жак Конфино се истакао као велики родољуб, дајући велики допринос раду у војним болницама.

 

Почеци лекарске каријере Жака Конфина, нераскидиво су везани за ратне године и рад у оквиру војних болница. У току Првог светског рата, Конфино је служио као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу, и са српском војском је доспео у Албанију. Током 1915. године, налазио се на челу војне болнице у албанском граду Ћукусу. Након завршетка Првог светског рата, Конфино наставља студије медицине у Бечу које окончава у Берну 1918. године.

 

Као лекар, Конфино је стигао и на Крф где је током 1918. године радио у војној болници. Након пробоја Солунског фронта, наставио је да ради као лекар и то у Сарајеву и Дубровнику.

 

Након избијања Другог светског рата, служећи у југословенској армији, Конфино бива ухваћен од стране Италијана и одведен у логор у којем је провео две године. Након капитулације Италије, Конфино успева да побегне у Цирих, где се прикључио комунистима.

 

С групом лекара из Швајцарске, Конфино је 1944. године отишао у партизанску болницу у Бари. Исте године, постављен је за шефа војне амбуланте у Београду и лекара Главне болнице. Након завршетка Другог светског рата, Жак Конфино се посветио лекарском позиву и књижевном стварању.

 

Први рендген апарат у Лесковцу
Жак Конфино је у родном Лесковцу живео од 1920. до 1936. године. Држао је приватну ординацију за лечење астме, али и за рендгенологију. Управо је захваљујући Конфину град Лесковац 1924. године добио свој први рендген апарат. Такође, Жак Конфино (уз доктора Душана Деклева) је заслужан и за отварање приватног санаторијума који је почео са радом 1930. године.

 

О Конфину, као човеку и лекару, сазнајемо понајвише захваљујући белешкама Светлане Велмар Јанковић која је свог пријатеља Жака Конфина овако описала: „Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик“. Управо ће овој српској књижевници Конфино излечити страх од инјекција.

Светлана Велмар Јанковић (Фото: Политика)

 

Својим непоновљивим шармом и хумором, успевао је да допре да својих пацијената и да им улије поверење. То је управо искусила и Светлана Велмар Јанковић када ју је Конфино у зиму 1941. године посетио како би јој дао инјекцију. „Жакили“, како су га од милоште звали, остао је у најлепшем сећању ове књижевнице која је, угледајући се на „чика Жака“ и сама пожелела да постане писац кад порасте.

 

Осим у животу својих Лесковчана, Конфино је активно учествовао и у друштвеном животу Јевреја. Радио је као лекар Јеврејске општине и Јеврејског дечјег дома, а налазио се и на месту председника Јеврејске општине у Београду. За њега се врло често говорило да лечи „пером и скалпелом“, као и то да је био „исцелитељ људских душа“.

 

„Доктор“ за књижевност

 

Иако је књижевношћу почео да се бави у својим четрдесетим, Жак Конфино је иза себе оставио завидан број књижевних дела. Посебно се остварио у области сатире и драмског стваралаштва. Поред Бране Митровића, Жак Конфино се сврстава у ред најзначајнијих лесковачких приповедача.

 

Како је у свом књижевном раду посебну пажњу посветио Лесковчанима и њиховом начину живота, Конфино се сматра првим Лесковчанином у нашој литератури. Његове сатиричне и хумористичне приче мамиле су осмех на лица његових читаоца, због чега су га многи називали „Нушићем лесковачког крајаˮ.

 

Конфино је поседовао посебан дар за хумор који је, по његовим сопственим речима, потекао још из његове породице: „Хумором и ведрином ја сам, текорећи, наследно оптерећен. За мога раног детињства, смех нам је у кућу доносила моја стармајка, по оцу… Имала је драго, смешно, ружно лице, чини ми се да би јој сваки комичар могао позавидети на тој њеној ,,фаци“, а то је врло много доприносило смешнијем ефекту њених казивања. Онда отац, био је врло познат и врло популаран шаљивџија у мом родном Лесковцу.

 

Иако је само обичан, сиромашан лимар, на нивоу оне познате ,,дан и комад“, био је омиљен у друштву и чаршији. Умео је да прича, да се шали, био је неисцрпан у коментарисању дневних згода и незгода, од оних обичних до оних политичких.“

 

Књижевни опус Жака Конфина је богат и разноврсан. Иако се у књижевности јавио у познијој животној доби, Конфино се сматра врло плодним хумористом и комедиографом.

 

До другог светског рата, Конфино је објавио четири збирке прича: „Моји општинари“ (1934), „Лица и наличја“ (1936), „Мој Јоцко“ (1937) и „Хумореске“(1941). Ове приче, махом описују живот његових сународника, Лесковчана, како православаца тако и Јевреја. Жак Конфино је своје приче објављивао у „Политици“, „Српском књижевном гласнику“, „НИН-у“, „Лесковачком гласнику“, „Јежу“ што само показује да је његово књижевно дело имало вредност.

 

Занимљиво је да Жак Конфино пре рата, заједно са својом супругом Гретом написао две комедије: „Плагијат пред академијом“ и „Крв није вода“. Обе су постигле завидан успех. Прва је извођена у Народном позоришту у Скопљу и Сарајеву, а друга у Скопљу и Нишу. Након рата, написао је неколико збирки хумористичких прича: „Ротаријанци“ (1947), „100 година − 90 гроша“ (1952), „Лекареве приче“ (1953), ,,Нове хумореске“ (1960) и ,,Пожури, докторе!“ (1972).

Хумореска „Ротаријанци“

Хумореска „Лекареве приче“

 

Конфиново последње објављено дело је роман „Јеси ли ти разапео Христа“ (1968). Критику овог романа дао је Оскар Давичо који је написао: ,,Роман Жака Конфина ,,Јеси ли разапео Христа“ − прича са својственим шармом овог старог и угледног писца судбину Јевреја из једне србијанске паланке. Радња се дешава пред Други светски рат и завршава се окупацијом и масовном ,,ликвидацијом јеврејског питања“.

 

Несаломиви дух Жака Конфина

 

Иако посвећен свом лекарском позиву, али и интензивном друштвеном ангажману, Конфинова залагања нису увек била најбоље прихваћена у његовом родном Лесковцу. Но, то га нипошто није омело да настави даље, штавише, давало му је подстрека.

 

О том несаломивом духу Жака Конфина, Душан Јањић пише: „Чим се вратио у Лесковац, почетком 1921. када је био постављен за општинског лекара, Жак Конфино се укључио у културна и друштвена друштвена збивања у свом родном граду – и то двојако. С једне стране, као сарадник Лесковачког гласника, недељног листа који је почео да излази 1921, објавио је до 1936. када је отишао у Београд, на десетине и десетине чланака из области здравства, доприносећи, тако, здравственом просвећивању народа; објављивао је и приче и козерије, али и текстове који су се тицали локалних и културних прилика.

 

С друге стране, као врстан интелектуалац, био је добродошао члан или председник, потпреседник, или члан Управног одбора низа лесковачких културних, културно-просветних и других друштва, удружења и установа. Покретач многих идеја и иницијатива, неуморан предавач на бројним трибинама: на Ђачком универзитету у Гимназији, односно Реалци, у Грађанској касини (најстаријој лесковачкој културној установи), па у Француском клубу и другим друштвима, а посебно на Народном универзитету, несумњиво најзначајнијој културно-просветној институцији предратног Лесковца, Конфино је здушно радио на унапређивању културног и друштвеног живота у граду који се споро ослобађао провинцијалног, паланачког духа, учмалости и запарложености.

 

Пратиле су га, при том, немале тешкоће, наилазио је на препреке, отпоре, сукобљавао се са менталитетом чаршилија и ћифти који су на сваки духовни напор и прегнуће гледали са неповерењем, сумњом, омаловажавањем, потцењивањем. Али се Конфино није дао; прихватио је, каткад пркосно, изазове који су га мамили на борбу.“

 

Наредни изазов несаломивог Жака било је оснивање Лесковачког позоришта. О томе Јањић такође пише: „Године 1926. Конфина је чекао нови изазов. Силно га је привукла идеја о професионалном позоришту у Лесковцу и он је, заједно са још неколико лесковачких интелектуалаца, у првом реду са Сретеном Динићем, основао Градско позориште свгуста 1926. И није био само један од оснивача. Био је и мецена, финансијер позоришта коме држава и крупне лесковачке газде уопште нису притицале у помоћ.

 

Из овога се може јасно закључити да је Конфино био културни посленик, покретач, велики идеалиста, па чак и мецена. О самом оснивању позоришта, Конфино је рекао:„Лесковачко позориште је замисао, труд и дело лесковачких интелектуалаца. Када смо га стварали, наши Стинеси и Ротшилди (мисли се на лесковачке индустријалце, трговце и банкаре) су нас одвраћали, или нам се подсмевали, или нам прорицали брзу пропаст. Но, то није могло да нас уплаши и задржи од извођења наше замисли. За ово смо имали симпатије свих оних којима се не своде све амбиције живота и
рада у гомилању капитала“.

Лесковачко позориште (Фото: www.npl.org.rs)

 

Када се Лесковачко позориште угасило 1929. године, Конфино је доживео лични крах и велико разочарање, али ни то га није омело да настави даље, тако да се чак ни у најтежим тренуцима није повлачио из јавног живота. Већ 1928. године окренуо се новом изазову ̶ обнављањем рада Народног универзитета.

 

Но, ни за ову иницијативу није могао да нађе добре сараднике који ће га подржати и који ће смоћи снаге да ту његову идеју реализују на прави начин. О томе Јањић пише: „У Лесковцу је 1928. обновљен рад Народног универзитета, основаног још 1924. али несталопг са друштвене сцене те исте године. Прва година обновљеног Народног универзитета била је катастрофална. Интересовање Лесковчана за предавања било је врло слабо и тадашњи, први председник Владислав Росић, директор Гимназије, предложио је да се Народни универзитет укине, сматрајући излишним његово даље постојање.

 

У Конфину, је међутим, прорадио пркос. Одлучно се супротставио Росићевом предлогу, и Универзитет је наставио са радом са новом управом, и новим председником, наравно, Жаком Конфином. Али ни време Конфиновог председниковања, од новембра 1928. до јануара 1930. није се показало блиставим. И поред свих напора које је нова управа улагала, одзив публике био је и даље слаб.

 

Томе је у доброј мери кумовао и део лесковачке интелигенције који је, уместо да подржи рад ове значајне културно-просветне установе, правио само сметње новој управи несувислим критикама. То је у једном моменту додијало Конфину и он је поднео оставку. Међутим, његов труд није остао узалудан. Маја се, ипак, ухватила и Народни универзитет се није угасио.

 

У почетку малобројна, публика се увећавала и у наредним годинама, предавања на Универзитету постала су насушна потреба многих Лесковчана. А, Конфино? Иако озлојеђен исходом своје мисије, он установи чији је до оставке био председник, није окренуо леђа. Штавише, и у томе је његова величина, свесрдно је помагао нову управу, поред осталог и многим предавањима која су пленила пажњу све бројније публике.“

 

Без обзира на сва спотицања, неодобравања и несугласица са околином, Конфино је волео свој град, (такозвани „српски Манчестер“) уз свеприсутну жељу да буде уређенији, лепши и да се његови становници културно уздижу.

 

Осим у области књижевног стваралаштва, Жак Конфино се истакао и у преводилачком раду. Засигурно се зна да је говорио немачки, француски, италијански и португалски језик, а претпоставља се да је говорио и ладино, језик сефардских Јевреја, преко кога је познавао и шпански језик.

 

На основу књига из његове приватне библиотеке може се закључити и да је познавао руски и хебрејски језик. Као полиглота, односно зналац више светских језика, Конфино се упустио у врло тешку област превођења, а то је превођење са српског на стране језике. Конфинови преводи на португалски, француски, немачки и италијански језик, нажалост нису нигде објављени, али су срећом сачувани у оквиру његове рукописне заоставштине.

 

Занимљиво је и то да је Конфино на стране језике преводио своје драме, што је редак случај у нашој књижевности. Преводи његових комедија на француски језик представљају хвале вредна преводилачка остварења.

 

Трагом неуморног„чика Жака“

 

Жак Конфино, Србин Мојсијеве вере, Лесковчанин, лекар, хуманиста и писац, човек ведрог духа и плодне имагинације, умро је у Београду 1975. године.

 

Иако делимично заборављен, сећање на овог лесковачког лекара и писца, упркос свему, чува се и данас, те тако једна књижевна награда носи име „Жак Конфино“.

 

Градска кућа као изразит пример балканског стила градње, једна од најлепших старих кућа у Лесковцу, (стара преко 150 година), данас је обновљена и у њој је смештена стална етнолошка поставка. У приземљу зграде налази се управо соба др Жака Конфина, кухиња са огњиштем и подрум. На спрату се може видети диванхана, „кандил соба“, салон где је очуван долап узидан у зид, радна соба са пиротским ћилимом и намештајем у дуборезу, као и девојачка соба.

Градска кућа  (Фото: Народни музеј Лесковац)

 

Иза Жака Конфина који је неуморно и предано радио цео свој живот, остала је завидна лекарска каријера испуњена великом хуманошћу и људском посвећеношћу, а посебно залагањем у ратним годинама. Иза њега је остао и књижевни опус који га је сврстао у ред најзначајнијих југословенских књижевника јеврејског порекла.

 

Ана Стјеља