Аутори

Непозната Ксенија: Ксенија Илијевић – сликарка и педагог

Аутор:

На помен војвођанског града Ковачица, прво на шта помислимо јесте да је то место које је у 20. веку постало познато као колонија сликара наиваца попут Словака: Јана Сокола, Мартина Јонаша и Зузане Халупове.

 

Но, не знамо да се у истој тој општини, само у селу Црепаја прославила још једна сликарка, Српкиња Ксенија Илијевић. Име ове академске сликарке и педагога, након њене смрти врло брзо је пало у заборав, док њено дело и даље живи, обогаћујући српску и војвођанску уметничку баштину.

Ксенија Илијевић на Самосталној изложби у Народном музеју у Панчеву, 1957.                  (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Уметничким стопама Уроша Предића

 

Ксенија Илијевић рођена је 1923. године у Црепаји, у старој и угледној црепајачкој породици која је у овом војвођанском месту постојала од његовог оснивања 1774. године. Њен отац Лазар Илијевић је био учитељ, а мајка Зорка (девојачко Димитријевић) била је врло талентована сликарка-аматерка.

 

Из породице Илијевић потиче и први црепајачки учитељ, свештеник Лука Илијевић, док је Ксенијин отац Лазар Илијевић, осим што је био педагог, такође био и вођа великог хора просветних радника и омладине који је наступао на програму Радио Београда.

 

Очито је да је одрастање у таквој породици утицало на то да се Ксенија још као млада определи за уметност, али и педагошки позив. Ако се има у виду чињеница да је Ксенија била у блиском сродству са чувеним српским сликаром Урошем Предићем, онда је сасвим јасно да је сликарство морало да обележи њен животни пут.

 

 

Ксенија Илијевић је своје детињство провела у Црепаји где је завршила основну школу. Још као млада занимала се за сликарство, музику и књижевност. Занимљиво је то да је своје прве часове из сликарства добијала управо од своје мајке Зорке.

 

Већ у том раном периоду, Ксенија је учествовала на ликовним конкурсима који су јој омогућили да посећује сликарске атељее бројних значајних уметника, али и да посећује сликарске изложбе у Београду и да се на тај начин ближе упозна са уметничким светом.

 

Посебан утицај на њу и њено стваралаштво оставила је посета сликарском атељеу Уроша Предића у Светогорској улици у Београду са ким је била у блиском сродству. У његовом атељеу је имала прилике да упозна бројне уметнике, али и да стекне драгоцено уметничко искуство.

 

Ксенија Илијевић се већ са петнаест година са породицом сели у Панчево где је 1942. године и матурирала у Панчевачкој гимназији.

 

Наредне године уписује Академију ликовних уметности у Београду у класи професора Васе Поморишца. Студије прекида након избијања рата, а потом се 1944. године враћа се у родну Црепају где остаје до завршетка рата.

Коста Хакман (1899 – 1961), сликар и ликовни педагог (Фото: Википедија)

 

Године 1947. прелази на наставнички одсек у класи професора Недељка Гвозденовића. Дипломирала је 26. јуна 1948. године у класи сликара и професора Косте Хакмана.

 

Сликарски опус Ксеније Илијевић

 
Ксенија Илијевић је била веома плодна сликарка. Њен целокупни опус броји преко 3.000 радова, од тога 1.400 слика у уљу, 350 акварела, 160 пастела и преко 1.400 цртежа. Њене прве слике у импресионистичком стилу настају 40-их година 20. века.

 

Главна инспирација ове сликарке били су војвођански пејзажи, мртва природа, ентеријер, цвеће и акт. Сликала је уља на платну, аквареле, мртву природу, цртеже, актове. Ретко је сликала на платну, већ је уља на платну радила на акварелској хартији и лесониту.

Акварел „Пејзаж из Рогашке слатине“, 1952.  (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Њено сликарско стваралаштво представља својеврсну синтезу сликарства, музике и поезије, свега онога чему се још у младости дивила и што је привлачило њену уметничку пажњу.

Цртеж-туш „Улица у Панчеву“, 1956. (Фото: Библиотека Ковачица)

 

У ликовном стваралаштву Ксеније Илијевић могу се уочити три стваралачка периода: први период који траје од 1944. до 1954. године, други који траје од 1954. до 1958. године, док се трећи, који почиње 1958. године, сматра периодом у коме уметница изражава висок степен индивидуалности и достиже праву уметничку зрелост.

 

Дела која су настала у првом периоду њеног стваралаштва одликују ведри и топли тонови и то су претежно пастели и акварели. Ти радови припадају њеном импресионистичком опусу, а слике настале у том периоду обојене су лирским реализмом, маштовите, идиличне и поетичне.

Пастел „Зимске руже и јабуке“ (Фото: Библиотека Ковачица)

 

За уметничко стваралаштво Ксеније Илијевић пресудна је 1954. година када одлази у Париз. То је само један у низу градовa које ће посетити, трагајући за новим идејама, мотивима и усавршавајући своју сликарску технику. Касније су у периоду од 1954. до 1965. године уследила путовања у Енглеску, Италију, Белгију, Грчку, Немачку, Мађарску, Чехословачку и Аустрију.

 

Занимљиво је да је на Ксенију „град светлости“ утицао прилично мрачно, те слике настале у том периоду одишу тамним и хладним тоновима. Војвођанске пејзаже замењује пејзажима који приказују обале Сене и Версаја.

 

Њен пут у белгијску престоницу био је пре свега мотивисан идејом да се боље упозна са стваралаштвом Рубенса и Рембранта те да нешто од њихових сликарских техника примени и на своје стваралаштво.

 

Иако се дивила великанима ове уметности, попут сваког сликара, трагала је за сопственим изразом. Током своје стваралачке каријере интересовала се и за експресионизам, кубизам, фовизам и апстрактну уметност.

Уље на папиру каширано на лесонит „Картароши“ (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Од 1957. године започиње серију ликовних радова под насловом „Одблесци на води“ у којој испитује идеје о протицању времена, односно пролазности живота. У том периоду борави у Уметничкој колонији у Ечкој и то се сматра најплоднијим периодом њеног стваралаштва.

Плакат за изложбу Ксеније Илијевић  (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Своју прву самосталну изложбу, Ксенија Илијевић имала је у Панчеву 1953. године. Занимљиво је то што никада није потврђено да ли је та изложба заправо одржана.

 

Сачуван је плакат који најављује ову изложбу за 12. април 1953. године, али је при дну плаката било руком дописано: „Умро Кидрич и све отказано…“ (остатак текста је нечитак).

 

Педагошки рад

 

Осим што се веома активно бавила сликарством и излагала на бројним изложбама, Ксенија Илијевић се бавила и педагошким односно просветним радом.

 

Одмах по дипломирању, почела је да ради као референт за културу и уметност у Градском народном одбору у Панчеву (1948 ̶ 1959), а потом и као ликовни педагог у основној школи „Јован Јовановић Змај“ и у гимназији „Урош Предић“ у Панчеву.

 

Била је веома посвећена овом позиву, о чему сведочи и њен легат, односно њена племенита намера да будуће генерације подучи сликарским техникама.

 

„Непозната Ксенија“

 

Да се лик и дело Ксеније Илијевић не заборави, свој значајан допринос је дала панчевачка књижевница Љиљана Стојадиновић Српкиња која је 2009. године објавила књигу „Непозната Ксенија“. Осим своје поезије, ауторка је у својој књизи објавила и делове интервјуа Ксеније Илијевић из различитих периода њеног живота.

Љиљанa Стојадиновић Српкињa, књига „Непозната Ксенија“, 2009.

Један од актова из књиге-каталога „Непозната Ксенија“, 2009.

 

У овој књизи је поред поезије из пера Љ. Стојадиновић Српкиње објављен и каталог актова које је Ксенија сликала за време студија и које је чувала у форми свезака малог формата.

 

Тако су до тада непознати актови Ксеније Илијевић прикупљени и представљени јавности.

 

Овом књигом трајно је сачуван спомен на ову врсну сликарку.

 

 

У једној од песама Љиљане Стојадиновић Српкиње, као да је сажета сама суштина усуда жене, сликарке, оне које која жели да се вине у висине, да буде слободна…

 

Смирај дана

Јецај жене

Утихли

И туга у повоју

 

Богови јој окренуше леђа

Ђаволи анђеле отераше

У паклу жеља

Сама изгара

 

Као уплакано

И изгубљено савршенство

Хтела је у висине

Које ослобађају

 

Смирај дана

Јецај жене

Утихли…

 

Легат Ксеније Илијевић

 

Осим бављења сликарством, Ксенија Илијевић одабрала је и племениту мисију која је подразумевала преношење знања на млађе генерације. Томе у прилог сведочи њен педагошки рад и потреба да све оно што је током свог живота научила, подели и са другима. Она је такође волела своју Црепају и увек јој се радо враћала.

Из „Црепајачког гласника“ (бр. 3, децембар 1997.)  (Фото: Библиотека Ковачица)

Некадашњи изглед Галерије слика Ксеније Илијевић   (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Као сублимација ове две жеље, настала је и жеља да свој легат коју је чинила збирка од 34 слике поклони Дому културе Мита Живков-Лала у Црепаји. Како је 2003. године овај Дом културе престао са радом, тако је легат Ксеније Илијевић припао Општинској библиотеци Ковачица-Црепаја.

 

О самој намери да поклони свој легат, Ксенија Илијевић је рекла:

„Пратећи послератни развој Црепаје, која је постала модерно и лепо уређено место, дуго сам у себи носила жељу да као уметник и ја допринесем културном развоју тиме што бих свом родном селу поклонила галерију слика, а у оквиру њихових изложбених и смештајних могућности. Ова моја жеља остварила се тек сада, када пред собом имам све резултате тридесетогодишњег рада.“

 

Осим доприноса свом родном крају и развоју његове културе, Ксеније Илијевић је, по сопственим речима, желела да кроз свој легат настави дело свог оца, као и сећање на породицу Илијевић као једну од најстаријих породица у овом крају.

 

Тихи одлазак велике уметнице

 

Ксеније Илијевић је за свог живота насликала велики број слика, обишла је Европу, бавила се педагошким радом, излагала на бројним изложбама, била добитник на десетине награда и признања и у потпуности била посвећена свом уметничком позиву.

„Аутопортрет“ (Фото: Библиотека Ковачица)

 

Била је члан Удружења ликовних уметника Војводине (примљена 1950.) и члан Удружења ликовних уметника Србије (примљена 1953).

 

Њене слике су, осим у Библиотеци у Црепаји, изложене и у Народном музеју у Панчеву, Музеју савремене уметности у Београду, Галерији савремене ликовне уметности у Новом Саду, Галерији Матице српске, Музеју и галерији слика у Бечеју, Галерији ликовног сусрета у Суботици.

 

Њене слике се такође налазе и у бројним установама и предузећима у Панчеву, Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Новом Саду, Бечеју, као и у многим приватним колекцијама у земљи и иностранству. За Ксенију Илијевић везује се и урбана легенда по којој су након њене смрти и након рушења њене куће, њени акварели и пастели завршили на градској депонији.

 

Последњи пут, Ксенија је своје слике излагала заједно са својим ученицима 1998. године и то на групној изложби у родној Црепаји.

 

Умрла је 15. августа 2005. године у старачком дому, заборављена од свих. Сахрањена је на старом православном гробљу у Панчеву. Отишла је са овог света, тихо, сама и без потомака, у срцу носећи своју Црепају и њене „понекад прашњаве и блатњаве сокаке“, али за њу увек лепе, јер су је сећали на „безбрижно детињство, на живописне сеоске баште и дворишта, као неисцрпно врело надахнућа.“

 

Ана Стјеља