Аутори

Краљ сцене

Аутор:

Када позоришни глумци једном заувек сиђу са животне сцене, њихова генијалност и моћ којом су зрачили са „дасака које живот значе“ остану тек у успоменама и препричавању, без могућности да се икада више у потпуности осете, бар онако како могу да се доживе код филмских глумаца чија остварења је увек могуће наново гледати, као по први пут, деценијама након што су настала.

 

Зоран Радмиловић је једини наш глумац који је ту метафизичку препреку савладао, и то још док је био у пуној глумачкој и егзистенцијалној снази: снимак представе „Радован Трећи“ у којој има главну улогу био је годинама један од најгледанијих видео материјала – и то у време док је сама представа била актуелна, на редовном репертоару.

Зоран Радмиловић (фотографија преузета са интернета)

 

Захваљујући снимку једног од извођења те култне представе који је пребачен на видео касету и пуштен у дистрибуцију, „Радован Трећи“ постао је позоришни комад чији су делови сценског текста ушли у свакодневни говор у коме се и дан данас налазе, тридесет и више година након што је играна.

 

Све те реплике које су постале колоквијалне изговорио је Зоран Радмиловић, на њему својствен фасцинантан начин, а представа се гледа и данас, у дигиталном формату, фасцинирајући и даље.

 

Зоран Радмиловић је био краљ позоришне сцене, највеличанственији позоришни глумац кога је ова средина икада изнедрила. Иако га нема већ пуне 32 године, његова непролазна аура и даље је присутна, не само захваљујући успеху „Радована Трећег“ или улогама које је имао у филмовима и ТВ серијама.

 

Као и у случају другог генија, Павла Вуисића, и код Зорана Радмиловића радило се о апсолутном таленту за глуму који је био уткан у карактеристичну појаву и личност фасцинантних капацитета.

Сцена из једне представе (фотографија преузета са интернета)

 

Био је апсолутни мајстор импровизације за кога је важило правило да ниједну представу никада неће одглумити на исти начин већ сваки пут другачије и сваки пут интересантно.

 

Одликовала га је необична духовитост, односно, домишљатост којом је облагао улогу чинећи је непоновљивом: нико други никада не би могао да буде такав „Радован Трећи“ или „Краљ Иби“, чак ни у покушају.

 

Печат који је Радмиловић оставио на домаћу позоришну глуму огроман је, трајан и ванвременски. Човек који се случајно обрео у глуми, као сиромашан студент из унутрашњости који се годинама „тражио“ по београдским факултетима, и на наговор пријатељице решио да се окуша и на Факултету драмских уметности након што је наступио у културно-уметничком друштву у чијим просторијама је боравио да би се, уствари, само зими грејао, доспео је до врха ове уметности на, неко би рекао, „судбински позив“.

 

На скромном почетку каријере, 1964. године, сасвим случајно, због одустајања друге театарске величине, Љубе Тадића, добио је насловну улогу у комаду „Краљ Иби“ и са њом отишао – директно у легенду.

 

Наизглед пародичан комад који је написан у Француској у 19. веку да извргне руглу хипокризију и накарадност малих тиранина, у неочекиваном тумачењу Зорана Радмиловића опасно се приближио првој отвореној критици тадашњег система који је владао у Југославији, у тој мери да се шушкало како је његов „Краљ Иби“, уствари, сам неприкосновени вођа државе, Тито. Представа је постала култна у пуном смислу те речи и донела је Радмиловићу ореол величанствености.

 

Његове импровизације, склоност ка „ширењу“ текста, додавању сопствених реченица, оригиналност глуме коју је претворио у међусобну игру са публиком, непоновљивост представа у тој мери да публика никада није знала шта може да очекује на сваком следећем извођењу, направиле су од „Краља Ибија“ и Зорана Радмиловића не само заштитни знак позоришта у коме се играла деценијама, Атељеа 212, већ и од његовог наступа својеврсни отворени прозор у свет слободне речи, игре и мисли у епохи и средини где успостављени режим, баш као у представи, друштву није давао пуно слободе за реч и мисао.

 

Обрачун са девијацијама средине и ономе у чему је већ била дубоко огрезла на почетку седамдесетих, био је оквир за другу култну представу, већ поменутог „Радована Трећег“ где је Радмиловићева генијалност поново заблистала у ванвременском сјају.

 

Од лика маргиналца кога је живот у потпуности прегазио већ у раним тридесетим годинама, и који живи у несхватљивим обрасцима пометености, у судару са окружењем и собом, Зоран Радмиловић направио је споменик читавом једном изгубљеном времену и људима у њему.

 

Још више спреман на импровизацију него у „Ибију“, подстакнут савременим текстом који му је допуштао свакакве осврте на садашњицу, ван сценарија, неочекивано, направио је од „Радована“ шоу који непрестано тече годинама и у коме публика може да сваки пут очекује нешто ново. Али, нешто што је бритко, забавно, дубоко интелигентно, опсежно и бриљантно у својој фокусираности на тада актуелне проблеме.

Сцена из “Радована Трећег” (фотографија преузета са интернета)

 

Представа је играна тачно 299 пута на сцени, а гледана је као видео снимак у кућном приказивању код милиона људи у некадашњој Југославији.

 

Да је само играо у те две представе, Зоран Радмиловић би био и остао краљ позоришне глуме и највећи театарски глумац кога смо икада имали. Његов дух се уткао у колективно памћење кроз све блиставе моменте које је имао на „даскама“.

фотографија преузета са интернета

 

Ипак, Радмиловић се, на срећу свих нас данас, окушао и у бројним телевизијским и филмским улогама на основу којих је сада могуће докучити како је његов глумачки лик деловао, чак и онима који никада нису гледали снимак „Радована“ смејући се грохотом пред екраном, као што је некадашњу публику хватала зараза смејања док је имала ту срећу да уживо посматра Радмиловићеве вербалне, фацијалне и телесне бравуре, многе неочекиване и неприпремљене.

 

Умро је релативно млад, у 53. години, од здравствених компликација. До смрти је остао глумац: у болницу су га однели право са бине, са 299. извођења „Радована Трећег“.

 

У кинематографији је најширој публици остао посебно упамћен по две улоге: мајстора Животе из изузетне ТВ серије „Приче из радионице“ и бандита Билија из такође култног остварења, филма „Маратонци трче почасни круг“.

 

У приватном животу остао је доследан својој уметничкој величини: важио је за духовитог, племенитог и дружељубивог човека.

 

Испред позоришта „Атеље 212“ налази се његова скулптура док изводи „Краља Ибија“, са карактеристичним смешком, као заштитни знак тог београдског театра.