Аутори

Изгнаник

Аутор:

„У својем писању намеравао сам, свесно и несвесно, да бележим поетски садржај једног људског живота у једном народу“

 

Једна од највећих тајни у уметности одувек је била дилема да ли је могуће и исправно вредновати дело ствараоца одвојено од његовог живота, искуства, судбине, та упитаност да ли Уметничко може да стоји самостално пред посматрачем без свести о Преживљеном, колико је од личности уткано у оно што је публици пружено и на који начин је обликовало. У случају Милоша Црњанског те тајне нема: све што је написао директно се породило у његовом животу, изашло из његове усковитлане егзистенције, носило ДНК трагичне судбине највећег српског писца икада.

 

А тај живот беше буран како је то данас тешко замислити. И пратио је, у потпуности, судбину народа коме је припадао и над ким је до последњег свог земаљског дана Црњански бринуо и стрепео. Јер, оно што је Милош Црњански створио није била само лична прича генија кога су покушали да униште други, недорасли му, већ је у његовим делима остала уклесана горка и ломна судбина Србије, обухваћена величанственом пишчевом визијом која се протезала кроз векове, од прошлости којој није сведочио али је јасно видео, до будућности коју је доживео али није могао да јој физички присуствује.

 

Био је најсвестранија стваралачка личност у историји наше литературе. Домен његовог дела обухвата такво богатство и ширину да се може рећи да је он у свим жанровима оставио траг: путописи, драмски текстови, публицистика, мемоари, књижевна критика, полемике, фељтони или новинарство, у свакој форми оставио је монументалан запис.

 

Милош Црњански                                                (фотографија преузета са интернета)

 

Пишући о искуствима једног човека, јунака дела, себе самог, кроз призму речи преламао је метафизички зрак Српства онако како га је доживљавао, као колективну припадност нечем бесконачном, великом и бескрајном плавом кругу у чијем центру стоји вечна звезда. Са једне стране лични тон, наглашена субјективност, а са друге, дубока посвећеност колективним и посебно националним вредностима, кључни су стубови на којима и данас почива читаво дело Милоша Црњанског.

 

Био је најсвестранија стваралачка личност у историји наше литературе. Домен његовог дела обухвата такво богатство и ширину да се може рећи да је он у свим жанровима оставио траг: путописи, драмски текстови, публицистика, мемоари, књижевна критика, полемике, фељтони или новинарство, у свакој форми оставио је монументалан запис. А у домену романа и поезије досегао је највиши ниво, оставивши поред свега другог свом народу два писана вечна споменика – „Сеобе“ и „Роман о Лондону“.

 

Обе књиге говоре о кретању, принудним променама, пресељењима, емиграцији, немогућности да се буде тамо где се жели, о морању да се напушта кућа и борби да се задржи идентитет ван дефинисаних граница територијалне припадности. Трагика емиграције из „Сеоба“ из 18. века, поновила се у депресивном и тескобном, а маестралном „Роману о Лондону“ из 20. века, као што се опет одиграла, и наставила да се одвија, и у деценијама након пишчеве смрти 1977. године, не стајући све до данас.

 

Срби су морали да се селе, да беже, одлазе, траже нове домове, мучно се борећи не само са силама које су их померале већ и са носталгијама, успоменама, тугом, ишчупаним корењем, и тај страшан процес се до данас није зауставио. Страхови Црњанског и судбинске утваре које је видео, у историји и у свом животу, нису се никада окончале, и могуће је да је у тренутку те страшне спознаје, депресиван и утучен, Црњански решио да одустане од свега и преда се смрти.

 

„Сеобе су, нажалост, једна руина, те две књиге су остатак шест књига које сам хтео, а које да напишем нисам могао. Нико, ни највећи писац, као ни обичан човек у животу не остварује оно што је желео“, рекао је о свом делу у једном од ретких интервјуа које је дао, најављујући резигнацију која га је са доласком старости све више изједала.

 

Биографија Милоша Црњанског је прича о једном животу у преломним временима какве човечанство не доживљава често. Рођен у Аустроугарској царевини, морао је да се као њен војник суочи са ужасима Првог светског рата који га нису никада после напустили. По окончању светске кланице, покушава да своје море и трауме олакша кроз писање, изливајући хороре из ровова Галиције у роман „Дневник о Чарнојевићу“ и поезију коју пише.

 

Свест да све што постоји може да ишчезне без трага, разнето, у само једном јуришу коњице или артиљеријском плотуну утискује у Црњанског нестабилност која ће га судбински пратити, до краја. Мења факултете које уписује, занимања, трага за љубављу у наручју безброј жена, желећи да живи страсно и чулно, обузет жељом за телесним као противтежи галицијском танатосу утканом му заувек у ДНК након зиме 1915. године.

Милош Црњански                                              (фотографија преузета са интернета)

И све време пише. Окушава се као новинар и путописац, оснива часопис „Идеје“, води јавне полемике и пише критике, стварајући себи огроман круг непријатеља, искрен у својим ставовима и бескомпромисан у борбености. Обрушава се на левичарске, комунистичке идеје несвестан страшне игре судбине у којој ће сви ти непријатељи које прави својим идеолошким ставовима за свега десетак година доћи на позиције свемоћне власти због чега ће морати да у избеглиштву проведе готово четврт века.

 

Црњански у једном од својих животних заокрета одлази чак у грађански рат у Шпанију одакле извештава са нескривеним симпатијама за генерала Франка који води побуну против „црвених“. Након тога улази у дипломатију где га судбина поново доводи у ситуације које ће му додати још терета на већ преоптерећен имиџ: у Берлину упознаје лично и Хитлера док службујући у Риму не сакрива симпатије за оно што је Мусолини постогао у напорима да модернизује заостало италијанско друштво.

Милош Црњански                                (фотографија преузета са интернета)

 

Када обе земље, фашистичка Мусолинијева Италија и нацистичка Хитлерова Немачка априла 1941. нападну и униште земљу којој је службовао, Краљевину Југославију, Црњански успева да стигне до Лондона у Великој Британији где ће наредне 24 године провести у тешкој борби за основну егзистенцију.

 

Иако у Британији временом завршава чак два факултета, никада не успева да се дигне са дна друштвене лествице. Ради тешке и лоше плаћене послове келнера, обућара, службеника, истовремено у себи градећи „Роман о Лондону“ у који преноси сву депресију, самотњаштво и понижење таквог живљења.

 

Са друге стране, у чудној политичкој игри, део људи из редова нове комунистичке власти у Југославији покушава да Црњанског приволи да се врати у земљу. Да ли је у питању била процена да ће познати писац више вредети систему ако се врати и настави да овде ствара или је неко на врху хијерархије био свестан да највећи српски писац живи због емиграције у недостојним условима, тешко је рећи, али се после дуге и опрезне дипломатске „офанзиве“ Црњански 1965. обрео у Београду.

Црњански са новинарима                              (фотографија преузета са интернета)

 

Опрезан, намучен сумњама, готово параноичан, опседнут лошим мислима, ипак успева да се некако поврати и крене да поново пише и ствара. Одлука са највишег врха да му се штампају сабрана дела, а затим и да му се омогући да даље пише лишен егзистенцијалних брига, дају резултат па Црњански поред „Романа о Лондону“ објављује и другу књигу „Сеоба“ као и још неколико дела од којих је данас најпознатија судбинска поема „Ламент над Београдом“.

 

Ипак, стара непријатељства га не остављају на миру: са разних страна, посебно из хрватске тадашње штампе, често се чују мишљења како је било неодговорно вратити у земљу „шовинисту“ какав је Црњански. Истовремено, и велики број уметника поклоника нове комунистичке епохе гласно негодује против њега. За разлику од предратних времена када би такве нападе окончао тучом, двобојем оружјем или полемиком преко штампе, чему је све био вичан и склон млади Црњански, стари Црњански је морао да се са много више опреза носи са новим изазовима.

 

Његови ретки пријатељи су касније сведочили да је изгнанство на које га је осудио Други светски рат и страшна патња Европе у том гигантском страдању, Црњански наставио и по повратку у Београд, само сада у себи, повлачећи се све више и затварајући у унутрашње светове пред нетрпељивошћу која је живела напољу.

 

Милош Црњански је био бољи од других, искренији, аутентичнији, страшнији и моћнији у толикој мери да његову ноншалатну супериорност многи нису могли да поднесу све док им његова, личило им је, физичка ограниченост у старости није дала утисак да у њему више нема тог борбеног жара који га је одликовао деценијама, и са којим је мрвио оне за које је сматрао да својим деловањем руше, са јасном намером, оно што му је било најважније: нацију и уметност.

 

Црњански је своје непријатеље прецизно сместио у дефинисан и узан оквир, и држао их у њему до краја битке својом менталном и литерарном супериорношћу. А они су се преварили: када је осетио да у њему више нема снаге и воље за борбом, Црњански је одлучио да се повуче. Умро је непоражен, већ сутрадан, својевољно, чистом психичком вољом, како су са запрепашћењем утврдили лекари патолози, тражећи узрок смрти највећег писца кога смо икада имали.