Аутори

Импозантна личност српске културе

Аутор:

У 2018. години прославићемо много јубилеја у част бројних великана наше културе. Један од њих биће посвећен и Александру Дероку поводом 30 година од његове смрти. За великана какав је био Александар Дероко тешко да можемо у пар речи да сажмемо све оно чега се у свом животу као свестрана личност дотакао.

 

Aлександар Дероко (Фото: Дерета)

 

Његово име је синоним за вишедеценијску осведочену оригиналност. Када кажемо Александар Дероко мислимо на: писца и беседника, сликара, фотографа и рестауратора, архитекту и авијатичара, професора и академика, ходочасника и спортисту и пријатеља бројних значајних личности српске културе 20. века. Због свега наведеног, можемо рећи да је Александар Дероко импозантна личност српске културне историје чијим се делима увек треба наново враћати.

 

Александар Дероко је рођен 1894. године у Београду. Из његових мемоара сазнајемо да је рођен у Кнез Михаиловој улици „у кући која је била на средини блока прекопута данашње Албаније“. Из истих мемоара сазнајемо и да се родио мутав и да му је чувена докторка Драга Љочић помогла да проговори, али о том догађају Дероко нема баш лепе успомене.

 

У родном граду је матурирао 1913. године и уписао се на Машински одсек Техничког факултета. По уписивању факултета, избио је Први светски рат те је Дероко морао да прекине студије.

 

Током рата, Дероко постаје један од 1300 каплара. Дероко је од младих дана гајио љубав према једрилицама и ваздухопловству која га је и мотивисала да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота. О том искуству је записао: „Чини ми част што ме ратни другови рачунају на једнога од 1300 каплара…“

 

Након завршетка рата, Дероко се враћа на студије. Одлази у Рим, а потом и у Праг где проводи два семестра на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу. Студирао је и у Брну, а дипломирао у Београду 1926. године.

 

Дероков Аутопортрет             (Фото: Википедија)

 

Дероко убрзо потом постаје стипендиста француске владе и одлази у Париз у коме ће се дружити са правом културном елитом попут српског књижевника Растка Петровића, српског сликара Саве Шумановића, шпанског сликара Пабла Пикаса и француског архитекте Ле Корбизијеа.

 

„А ондак је летијо јероплан над Београдом“                   (Дерета, 2013)

 

 

О богатом и узбудљивом животу Александра Дерока најбоље говори његова књига мемоара „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ у којој се Дероко присећа свих занимљивих тренутака из свог живота, у којој пише о старом Београду, својим саборцима, дружбовању са Растком Петровићем, бројним путовањима по Хиландару, Барселони, Цариграду, Измиру, Њујорку.

 

Ова књига је веома вредно писано сведочанство једног српског великана, о једном времену и једном народу у турбулентном 20. веку.

 

Архитектонски рад Александра Дерока

 
Александар Дероко је за собом оставио многа значајна архитектонска дела. Пре свега је оставио велики траг у архитектури Београда, када је 1926. године заједно са српским архитектом Богданом Несторовићем направио пројекат изградње Храма Светог Саве у Београду.

 

Тај пројекат је победио на конкурсу, а сам Храм данас преставља један од најлепших и најмонументалнијих архитектонских здања српске престонице.

 

Нацрт за Храм Светог Саве, 1938.            (Ђорђе Бобић)

 

Дероко је такође пројектовао и кућу пуковника Елезовића која се налази у улици Његошева 20 у Београду и која представља непокретно културно добро као споменик културе, затим Кућу Николајевића са апотеком која се налази у Азањи и која такође представља споменик културе.

 

Кућа пуковника Елезовића у Његошевој 20   (Фото: Википедија)

Кућа Николајевића са апотеком у Азањи (Фото: Википедија)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Осим ове две куће које данас представљају споменике културе, Дероко је пројектовао и Богословију (Богословски интернат у Београду) и то заједно са руским архитектом Петром Анагностијем.

 

Богословија (Фото: СПЦ)

 

Дероко је аутор и архитектонског здања познатог као Капела видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип, а која се налази у Сарајеву. На плочи уграђеној у капелу на којој се налази натпис „Видовдански хероји“ са именима видовданских хероја стоје и чувени Његошеви стихови који се симболички уклапају у видовдански култ српства: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“.

Капела видовданских јунака у Сарајеву (Фото: Википедија)

 

Једно од значајнијих архитектонских здања које је пројектовао Александар Дероко јесте и „Споменик косовским јунацима“ (у облику средњовековне куле) који се налази у оквиру Меморијалног комплекса Газиместан у Приштини.

 

„Споменик косовским јунацима“ на Газиместану  (Фото: Википедија)

 

Дероко је такође пројективао и Конак у манастиру Жича, Епархијски конак у Нишу, заједно са Петром Анагностијем, Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву, али и многе цркве.

 

Осим као архитекта, Дероко је оставио траг и као професор на Архитектонском и Филозофском факултету где је предавао историју архитектуре. Дероко је био редован професор и на предмету Савремена архитектура, а његова предавања била су у толикој мери узбудљива да је Амфитеатар био премали да прими све заинтересоване студенте.

 

Дероко се професорским позивом бавио од тридесетих година 20. века па све до пензионисања 1976. године. Редовни члан Српске академије наука постао је 1961. године. Добитник је признања: Албанска споменица, 1915 ̶ 1918, Седмојулска награда, 1965, Октобарска награда Београда, 1988, Орден рада са црвеном заставом, 1965, Орден Републике са златним венцем, 1978, Medaille du merite.

 

Дероко као књижевник

 

Осим у области архитектуре, Дероко је оставио трага и као књижевник. Написао је на десетине дела, што она која су везана за историју српске архитектуре, што путописе који су и данас актуелни и занимљиви за читање.

 

Своју прву књигу „Народно неимарство“ ( I том 1939, II том 1940.) Дероко је објавио 1939. године, након чега су уследиле књиге: „Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори“ (1950), „Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији“ (1953), „Римски споменици у Ђердапу“ (1959), „Архитектура старог века“ (1962), „Medieval Castles on the Danube“ („Средњовековни градови на Дунаву“, 1964), „Света гора“ (1967), „Атос“ (1967), „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ (1983), „Мангуплуци око Калемегдана“ (1987).

 

У његовом књижевном опусу доминирају дела везана за архитектуру, али и путописи који су настали на основу сећања са његових бројних путовања на која се упутио средином 20. века. Посебно су занимљиви његови путописи по Светој гори у којој је боравио у више наврата 1954, 1956. и 1965. године.

 

Сећање на професора Дерока, радио емисија „Децивилизатор“     

 

Човек радозналог духа

 

Александар Дероко, човек радозналог духа који је као дечак маштао да направи „јероплан“, легенда Београда и неуморни прегалник српске културе, умро је 1988. године у Београду где је и сахрањен.

 

Оставио нам је пуно тога у аманет: вредна архитектонска здања, цртеже, илустрације, књиге, занимљиве приче о старом Београду и његовим мање или више познатим становницима, али и своје успомене као драгоцено сведочанство једног времена.

 

Ана Стјеља